LE MAN ’66 SLAVNA 24 SATA: Upoznajte ljude koji su vozili automobile tokom snimanja scena trkanja!

U trećem, finalnom, delu priče “iza scene” o filmu “Le Man ’66: Slavna 24 sata” donosimo vam ekskluzivne intervjue sa kaskaderima i vozačima...

U pričama “iza scene” novog filmskog ostvarenja “Le Man ’66: Slavna 24 sata”, stižemo i finalnog dela, odnosno do intervjua sa kaskaderima/vozačima bez kojih ovaj film svakako ne bi bio tako spektakularan.

Ono što je posebno zanimljivo je da su u snimanju filma, pogotovo scenama u kojima se rekonstruiše trka iz Le Mana, učestvovali sinovi nekih od glavnih protagonista ovog događaja. Naime, njihovi očevi su zaista bili vozači i neposredni učesnici čuvenog takmičenja.

Alex Gurney
Profesionalni automobilista govori o tome kako je bilo vratiti se kroz vreme i igrati njegovog legendarnog oca, Dena...

Za Aleksa Garnija (Alex Gurney) najuzbudljiviji aspekt snimanja filma „Le Man ’66: Slavna 24 sata“ bio je taj što je imao priliku da deli ekran sa holivudskim ikonama na svom glumačkom debiju. Garni, pobednik GRAND-AM Rolex Sports Car serije 2007. i 2009. godine, kao da ima motorno ulje umesto krvi... Njegov otac Dan Garni bio je prvi od ukupno tri vozača, koji je pobedio u četiri trkačke discipline: sportski automobili, Formula 1, NASCAR i IndyCar serija. Pored toga, bio je član tima Ford, Kena Majlsa (Kristijan Bejl) i pobedio je na Le Manu godinu dana nakon istorijskih događaja koje obrađuje ovaj film. Za Garnija mlađeg ovaj film bio je prilika da pokaže šta ume na stazi, ali i jedinstveno putovanje kroz porodičnu istoriju.

Kako ste se uključili u film?
„Nikada pre ovog filma nisam glumio ili bio kaskader. Stari prijatelj, Rič Ruterford me je nazvao i rekao: „Radim na jednom filmu u kojem ima lik tvog oca. Trebalo bi da se prijaviš za tu ulogu“. Saznao sam nešto malo o filmu i pomislio da je to odlična ideja. Otišao sam do Foksa (20th Century Fox) na audiciju i nakon nekoliko nedelja su mi javili da sam dobio ulogu.“

Tvoj otac je, takođe, vozio Ford u trci 1966. godine, kako je on opisivao te neverovatne, zapanjujuće događaje?

„Da budem iskren, više je pričao o trci iz 1967. godine, jer je tu pobedio! Ta godina je bila vrhunac svih njegovih iskustava, jer je vozio Le Man toliko dugo. No, 1966. je imao pol-poziciju, što je bilo veoma važno. Tada je Le Man bio na vrhuncu popularnosti i ta trka je puno značila, posebno ljudima u Americi. Ta ideja da se jedan od džinova automobilske industrije nadmeće sa Ferarijem, to je bio važan trenutak u našoj istoriji. “

Zašto su ljudi toliko voleli Le Mans šezdesetih?
„Bilo je teško i veoma naporno za automobile... Jer, danas je drugačije. Opasnost je bila veća te 1966. I svih prethodnih godina bilo je veoma opasno, jer momci su stalno ginuli. Tako da je to stvorilo dramu oko Le Mana. Mada, to je bilo zlatno doba.“

Šta misliš da bi tvoj otac mislio o ovom filmu?
„Verovatno da bi mu se svideo. Sjajno je to što Holivud obrađuje ovu temu. Mislim da bi voleo da vidi ovu priču na velikom ekranu.“

Koliko si radio sa Bejlom i Dejmonom?
„Bilo je veoma zabavno raditi sa Bejlom, jer je mnogo vremena provodio u automobilu i imao sam prilike da se družim i pričam sa njim. On je veliki obožavalac trka i privatno vozi i automobil i motocikl. I stvarno jako liči na Majlsa! Zato mislim da je on je odličan izbor za tu ulogu. Sa Dejmonom nisam imao prilike da radim mnogo, jer nije bio u scenama vožnje, ali i on je sjajan.“

Da li te je impresionirala Bejlova veština za volanom?
„Jeste! Kao i za svaki drugi lik koji je igrao, ljudi znaju da se on jako udubi u sve to. Snimali smo u Vilou Springsu i između scena on bi samo seo u jedan od automobila i rekao: „Hoću da odvezem par krugova...“ I on bi vozio krugove dok bi se drugi odmarali! Sticao je osećaj za stazu, radio je naporno. To se videlo, stvarno se trudio.“

Kakav je bio osećaj stajati u rekonstruisanom boksu iz Le Mana 1966. godine, u odelu koje je tvoj otac nosio na toj trci?
„Osećao sam sve... Pre svega, bila mi je čast, ali i pomalo čudno kada sam ušao u svlačionicu i video sedište koje je izgledalo isto kao sedište mog oca sa njegovim imenom na njemu. Nosio sam njegove stvari, a i bio u identičnom automobilu kao on. Automobil je izgledao potpuno isto kao pravi! A onda odjednom stojim u boksu u Le Manu i sve izgleda tako stvarno. Bilo je neverovatno... Pamtiću to zauvek.“

Tvoj otac je započeo tradiciju prskanja šampanjcem nakon pobede, te 1967. u Le Manu, zar ne?
„Jeste! Zapravo imamo pravu bocu izloženu u vitrini u našoj radionici u Santa Ani. Pobeda u Le Manu je bila velika stvar, očigledno, i bio je mnogo uzbuđen. Henri Ford i njegova žena su stajali ispred njega, kao i mnoštvo drugih ljudi i odjednom je samo otvorio šampanjac i počeo da prska po gomili! Pretpostavljam da je želeo da uradi nešto novo. A onda je to postala tradicija svuda u svetu, od automobilskih trka do svlačionica tokom Superboula“.

Jeff Bucknum
Još jedan od vozača čiji je otac Roni bio član pobedničkog tima, požurio je da učestvuje u ovom filmu...

Bivši profesionalni automobilista Džef Baknam (Jeff Bucknum) vratio se iz penzije da bi kao vozač kaskader učestvovao u filmu „Le Man ’66: Slavna 24 sata“, jer je njegov otac Roni bio u istom timu kao i Ken Majls (Kristijan Bejl), u trci koja je inspirisala ovaj film. Kao i Garnija i njega je angažovao Rič Ruterford, legendarni vozač kaskader kojeg poznaje još od svojih trkačkih dana iz Skip Barber trkačke škole gde je Ruterford nekada bio instruktor. Ovom pedesetdvogodišnjaku iz Kalifornije bilo je veoma lako da pristane da vozi savršenu kopiju automobila svog oca u jednom od za njega najvećih iskustava na stazi do sada, a takođe je uživao i da radi zajedno sa Bejlom.

Kako Kena Majlsa vide moderni vozači?
„On je skriveni dragulj automobilskog sporta. Sećam ga se iz vremena kada je moj otac pričao o njemu, što je bilo često jer su bili bliski prijatelji. Ja sam se zapravo rodio te godine kada je moj otac bio treći u Le Manu, dakle u vreme kada se ova priča odigrava. Nikada nisam upoznao Kena Majlsa, ali je tata pričao o njemu. Dok sam odrastao, meni je bilo normalno da čujem njegovo ime, ali za mnoge nije tako... I to je tužno. Osim ako niste baš ludi za trkama, nećete čuti njegovo ime, kao što je to slučaj sa Marijom Andretijem ili Stirlingom Mosom. Ukratko, moj tata je umro 1996. ali mama je još živa, tako da i ona često priča o tome kako su bliski bili on i Ken Majls“.

Šta tvoja mama misli o ovom filmu?
„Veoma je uzbuđena... I ne samo zbog ovoga, već i tokom cele moje karijere. Imao sam sreće što sam u životu mogao da radim ono što sam želeo, pre nego što sam otišao u penziju. A želeo sam da vozim Le Man i uspeo sam. Želeo sam da vozim Indi 500, što sam uradio dva puta, a pobedio sam u trci 12 časova Sebringa. Čak sam se takmičio i u Nirbrurgringu, doduše ne na Nordšlajfe, a to je staza na kojoj je moj otac prvi put vozio Formulu 1... Zamislite to da debitujete u Nirburgringu!“

Da li te je ovaj film bolje upoznao sa opasnostima kojima su se tvoj otac i ostali momci izlagali u to vreme?
„Jeste. Kada sam ja vozio Le Man već su na Mulzan pravcu bile postavljene dve šikane kako bi ga usporili, a u vreme kada je vozio moj otac to je bio deo staze kojim se išlo pravo i preko 300 km/h u automobilima koji nisu ni blizu bezbedni kao ovi sada. Sve je bilo potpuno drugačije. Druga stvar koja je zanimljiva je ta što danas imate trojicu vozača u posadi koji voze trku 24 časa Le Mana, a nekada ih je bilo samo dvojica! Ne treba zaboraviti ni da govorimo o vremenu kada fizička priprema nije bila toliko važna, baš kao ni alkohol, pušenje i seks. Prilično sam siguran da je bar polovina učesnika bila mamurna od prethodne noći i da cigarete nisu gasili sve do momenta dok nisu uskočili u automobil. Ne znam kako su moj otac i njegove kolege izdržale 24 sata vožnje.“

Kristijan Bejl je, zajedno sa tobom, uglavnom vozio sam, zar ne?
„Onda kada smo snimali na istoj lokaciji, bilo je situacija kada je Kristijan Bejl morao da vozi zajedno sa nama i dobro se snašao. Dobro je da je tome pristupio pun samopouzdanja, ali ne i arogantan. Bio je samouveren, a to je ono što smo želeli, jer nikada ne želite nekoga ko je nesiguran. Bio je pun poštovanja, uvek nas je pitao da ga posavetujemo šta treba da uradi kako bi se našao na pravom mestu, što je bilo lepo. Znate, kada bi se pojavio ujutru bio je nasmejan, pozdravio se sa svima i onda bi nestao... Međutim, kada bi se ponovo pojavio, bio je obučen u kombinezon i izgledao je bukvalno kao Ken Majls. Bio je u liku od trenutka kada napusti svoju prikolicu.“

Derek Hill
Njegov otac Fil je bio trostruki šampion Le Mana, tako da sin sve zna o najvećoj trci...

Još jedan bivši profesionalni vozač, Derek Hil (Derek Hill), ugrabio je priliku da se uključi u „Le Man ’66: Slavna 24 sata“, filmsku rekonstrukciju prave trke u kojoj je učestvovao njegov otac Fil. Zapravo, stariji Hil je osvojio Le Man tri puta 1958, 1961. i 1962. godine, a postao je i šampion Formule 1, 1961. godine. Prilika da skoro fizički otputuje kroz vreme zahvaljujući detaljnim rekonstrukcijama staze i garaža u Le Manu za koje je zaslužan produkcijski dizajner, Fransoa Udoj, nije smela da se propusti. Ovde Hil govori o uspomenama sa prave trke i o intenzitetu i sjaju Kristijana Bejla....

Kako si se osećao kada si čuo za ovaj projekat - nervozno ili uzbuđeno?
„Oba. Isprva nisam verovao da je istina. Nisam mislio da će se to realizovati, ali onda sam počeo da čitam malo više o tome i razmišljao sam koga treba da kontaktiram da se ubacim u ceo projekat? Jer, naravno, to je bilo nešto u čemu sam želeo da učestvujem... To je tačno period u kojem je moj otac vozio! I ima tu nečeg zaista romantičnog i uzbudljivog u filmovima iz te epohe. Ovakvi filmovi retko kada dobiju zeleno svetlo iz Holivuda, tako da je to događaj koji ne želite da propustite. Pomislio sam da je ovo pravi trenutak da uradim ovako nešto i zaista sam imao sreće.“

Priča smeštena u vreme tvog oca sada se nekako nastavila, zar ne?
„Apsolutno. Prošlo je oko 10 godina otkako je moj otac preminuo. Onda pomislite, koliko godina je prošlo od filmova kao što su ‘Gran Pri’, ili ‘Le Man’ Stiva Mekvina. Nekada ne verujem u nešto dok se ne pojavim na snimanju i vidim da je stvarno. Onda shvatite da se zaista dešava!“

Tvoj otac je pobedio u Le Manu tri puta, pa kako je bilo „oživeti“ te scene?
„Pa, bilo je veoma nostalgično. Postoji taj predivni kompleks garaža koji je izgrađen u pustinji Agva Dulse. To je autentična rekonstrukcija onoga što sam video kada sam bio u Le Manu sa svojim ocem. Tada sam imao oko 14 godina i taj trenutak je ostao urezan u moje pamćenje. Imao sam propusnicu i mogao sam da se šetam pravim boksom dok traje trka... Znate, to je bilo krajem osamdesetih i pravila nisu bila toliko stroga. Tako da je ovo bilo kao vraćanje u prošlost. Ponovo sam proživeo te trenutke kao u nekom snu i samo sam razmišljao o tome kako bi bilo da moj otac može ovo da vidi... Ekipa je uradila zaista sve da ovo izgleda kako treba.“

Čuli smo puno o tome da Kristijan Bejl jako voli vožnju...
„Kristijan je stvarno bio u posebnom raspoloženju jer je igrao vozača, glavnog lik, Kena Majlsa. Morao je mnogo vremena da provodi u automobili ili na platformi sa kamerama. Dok je Kerol Šelbi, lik Meta Dejmona, bio više biznismen. Tako da njega nisam mnogo video za volanom. Činilo mi se da je Kristijan koristio svaku priliku da uđe u automobil i provoza se. Ima taj vozački gen koji sam odmah osetio. Bilo je par situacija u kojima sam morao da ga pratim. Bili bismo na stazi na aerodromu i on bi samo pojurio! Morao sam da idem za njim, jer nisam znao gde ide! Videlo se da se zabavlja i bio je pun je energije. Mislim da je to svojstveno automobilistima, posebno onima iz tog perioda. Ja sam to nasledio od svog oca. Mogao sam sve to već da vidim. To je energija koja vam je urezana u instinkt za preživljavanjem koji su vozači iz tog perioda morali da imaju. Po mom mišljenju, Kristijan je odigrao to veoma dobro. Izgleda da je takva osoba i u privatnom životu. Ne poznajem ga, ali tako mi izgleda. Mislim da mu je sjajno legla ova uloga.“

Ben Collins
Poznat kao TopGear-ov misteriozni as Stig, ali i kao vozač u filmovima o agentu 007...

Ben Kolins (Ben Collins) je poznat kao bivši misteriozni čovek po imenu Stig iz poznate emisije “Top Gir”. On je i van toga imao bogatu i dugu karijeru, od služenja u vojsci, uključujući i mesto instruktora vožnje za specijalne jedinice, do kaskaderske vožnje u filmovima o Džejmsu Bondu. Razumljivo je zašto ga je koordinator kaskadera, Robert Nejgl angažovao za „Le Man ’66 - Slavna 24 sata“, jer pored njegovog besprekornog talenta za volanom, on je zapravo vozio Le Man, iskustvo koje on opisuje kao toliko intenzivno da se nakon nekoliko krugova osećate kao da se sve vreme boksujete...

I ranije si radio filmove, vozio si za 007 i još puno toga. Kako si se priključio „Le Manu ’66: Slavna 24 sata“?
„Odavno sam se zainteresovao za ovaj film, ali za moje konkretno uključivanje zaslužan je koordinator kaskadera koji je moj veoma dobar prijatelj, Robert Nejgl. Zna da sam vozio Le Man četiri puta, da radim kao kaskaderski vozač na filmovima, tako da smo se našli i on me je pozvao u tim. Takođe, želeli su ljude koji će se pojaviti pred kamerom i imao sam sreće da se pojavim pred kamerom kao Kristijanov (Majlsov) član tima, Deni Hulm u filmu.“

Kako vozači vide Kena Majlsa?
„Nisam mnogo znao o njemu, osim da je bio nepredvidiv lik. Oni koji strastveno prate ovaj sport znaju mnogo bolje nego ja. To je kul deo ove priče, on nije bio zvezda. On je zapravo ubačen među vozače koji su zvezde kao što je Deni Hulm, koji je vozio F1. Tako da, u neku ruku, uprkos tome što je bio zvezda tog Le Mana i tog tima, nije imao svetsku reputaciju. To čini ovu priču zanimljivom. Šefovi u Fordu nisu bili skroz ubeđeni i on je morao stalno da im se dokazuje. A uopšte nije bio korporativni lik. Radio je samo ono što zna najbolje i nije ga bilo briga ni za šta drugo.“

U filmu voziš sekvence u detaljno rekonstruisanim verzijama automobila tog vremena, pa da li zbog toga bolje razumeš u kakvim su uslovima ti momci vozili?
„Da. Prvi put kada sam vozio Le Man išao sam 350 km/h i svesni ste da, ako nešto pođe naopako, a okruženi ste drvećem, neće više biti sile koja automobil drži čvrsto na zemlji i poletećete u vazduh. Pri toj brzini udarićete veoma brzo u nešto i loše stvari će se desiti. Bio sam svestan toga. Znali smo u šta se upuštamo. I bilo je apsolutno fantastično! Snimanje je izvrsno vođeno. Robert je sjajan koordinator“.

Kako je bilo raditi sa Dejmonom i Bejlom?
„Fantastično. Obojica su divni momci. Bila je velika privilegija biti sa njima i gledati šta rade. Nismo imali mnogo prilika da vidimo Meta, jer je Kerol Šelbi biznismen u filmu, mada je odličan u toj ulozi. Kristijan se stvarno uživeo u svoj lik. Mislim da je takav po prirodi. Sav se preda ulozi, a očigledno voli da vozi. Jedino je bilo teško naterati ga da izađe iz automobila! Jako mu se svidelo. Prirodno je talentovan, takođe. U scenama koje je radio, ulazio bi u pit stop, pogađao mesto i izletao. To je sjajno zato što je to stvarno on. Nema prevare“.

U scenariju vidimo veliko poverenje između Majlsa i Šelbija, pa koliko je to značajno kod trka?
„Veoma je važno. Poverenje između mehaničara i vozača je najosnovnija stvar i veoma je važno, jer kada mehaničar preda automobil vozaču i ovaj ga pogleda u oči, on ga pita: ‘Da li će držati bolje, ili će se raspasti i ubiti me?’ Takođe, tu je i romansa ili kako god hoćete to da nazovete! U suštini, vozač je taj koji je zadužen da automobil izgleda najbolje što može. Vozač pokazuje veštinu i dostignuća inženjera. Oni su instinktivno povezani.

Dobar vozač ne može da uradi ništa bez dobrog automobila, tako da opet imate tu veru u inženjera da je pripremio vozilo najbolje što može. Postoji posebna veza između njih. Kerol Šelbi je bio jedinstven. Imao je viziju onoga što može da uradi i razlog zbog kojeg je želeo da Ken vozi je bio taj što je on bio tip koji bi sve uradio da pokaže šta sve automobil zapravo može“.

TopSpeed Team