INTERVJU Jean-Pierre Jabouille i Jean Ragnotti: Turbo saga!

Na obeležavanju 40 godina od prve pobede Renaulta u F1 i početka turbo-ere u automobilskom sportu, ukazala se jedinstvena prilika za razgovor sa dvojicom legendarnih francuskih vozača iz toga vremena, pa se tako Jean-Pierre Jabouille podsetio uvođenja turbo-punjača u F1, a Jean Ragnotti nekih momenata sa reli takmičenja

Iako Renault nije prvi konstruktor koji je uveo turbo-punjač u svoja vozila, ovaj francuski proizvođač je prvi počeo da ih koristi u automobilskom sportu. I to je počeo od samog vrha, odnosno Formule 1.

Time je i započela tzv. turbo-era, koja se potom prenela na reli i ostale discipline automobilskog sporta, a Renault se može smatrati pionirom u toj oblasti. Kasnije, francuska kompanija je počela tu tehnologiju da prebacuje i u serijske modele, a taj put je sledila i brojna konkurencija.

Ovo je, ipak, priča o vremenu kada Reno nije imao konkurenciju i samim počecima „turbo sage“. A ko je bolje može ispričati od onih koji su je i stvarali... Sa malom grupom medija na stazi Circuits Automobiles LFG koja se nalazi 80 kilometara istočno od Pariza, bili su i Žan-Pijer Žabui i Žan Ranjoti, legende automobilskog sporta. Ljudi koji su ostavili neizbrisiv trag u F1 i WRC takmičenjima.

Naravno, bilo je tu i još njihovih kolega, ali i nekoliko čuvenih sportskih automobila, kao i onih klasičnih, oldtajmera Renoa, u koje je kasnije turbo-tehnologija preneta. No, samo jedan je bio poseban i specijalan - pobednički bolid Renault RS 10 iz 1979. godine sa kojim je Žabui ostvario prvi trijumf u F1 i sa kojim su svi uspesi, praktično, počeli...

Upravo u njega je francuski vozač, rođen 1. oktobra 1942. godine u Parizu, nešto kasnije i seo, te napravio nekoliko krugova! Tek toliko da se podseti kakav je osećaj biti ponovo u bolidu sa kojim je ispisao istoriju, odnosno sa kojim je otpočela „Turbo saga“ Renoa, ali i šire. Tu priliku za razgovor sa čovekom koji studirao modernu umetnost na Sorboni, a potom se, prilično kasno, našao u svetu automobilizma, kada je već imao 22 godine, nisam mogao da propustim.

Konačno, Žan-Pijer Žabui je neko ko je startovao na 55 GP trka i u dve pobedio. Još dva puta je bio na podijumu i zabeležio je 6 pol-pozicija. Pored F1 ima još bogatije vozačko iskustvo u trkama izdržljivosti, pogotovo 24 časa Le Mana, gde je vozio Alpinu, Matru, Zauber, Pežo... Francuz je, zapravo, karijeru započeo u domaćem Šampionatu F3 još 1967. Potom je radio na razvoju Alpine i paralelno se takmičio u F2 i trkama sportskih automobila. Godine 1973. kao član posade Matra osvojio je treće mesto na 24 časa Lemana.

Iako je 1974. pobeđivao u Šampionatu Evrope F2, u dva pokušaja nije uspeo da se kvalifikuje za trke F1 u Francuskoj i Austriji, budući da ekipe za koje je nastupao nisu imale baš konkurentne bolide. Međutim, zapazili su ga ljudi iz kompanije Elf i pružili podršku. Tako je Žabui 1975. debitovao u F1, ali u bolidu Tirela i osvojio 12. mesto. Većina ga, ipak, zna kao čoveka Renoa čija je uloga u razvoju projekta turbo-punjača u F1 bila ogromna.

I sada, nakon četiri decenije od prve pobede u F1 na stazi u Dižonu, u trci za VN Francuske, Žabui je sa velikim entuzijazmom ušao u kokpit. Pokreti su mu, istina, usporeni i nešto slabije čuje, ali nakon dva kruga jasno vidite da je u bolidu „pravi čovek“ i neko ko zaista uživa u tome šta radi!

TopSpeed: Kakav je osećaj voziti ovaj pobednički RS10 danas?
Jabouille: Osećaj je odličan. U početku sam, priznajem, imao malo tremu, a i počela su da naviru neka sećanja i uspomene, tako da nisam odmah mogao da se fokusiram na vožnju, ali posle je bilo sve super. I dopalo mi se, tako da bih voleo da napravim još koji krug.

TopSpeed: Čega ste se najpre setili?
Jabouille: Toga da više nisam mlad kao onda... Nekada sam bolje podnosio vrućinu u kokpitu. Prisetio sam se i one pobede u Dižonu, koja je došla nakon mnogo napornog rada. Mada, ovo ovde sada, celo okruženje me je najviše podsetilo na neki od brojnih testova koje smo imali prilikom razvoja bolida.

TopSpeed: Kako ste reagovali kada su Vam saopštili da Reno kreće u razvoj novog projekta sa turbo-punjačem u F1?
Jabouille: Kada je Reno u septembru 1976. odlučio da uđe u F1, već tada je rečeno da će se ići nekim drugim putem... Ponuđeno mi je da u tome učestvujem i priznajem da sam bio malo zbunjen, ali sam ipak prihvatio. Znao sam da je Alpina već imala projekat prototipa turbo-motora za F1. Trebalo je samo nastaviti, tako da smo u januaru 1977. počeli da radimo. Plan je bio da bolid završimo do maja, kako bismo u junu počeli sa testiranjima na stazi u Dižonu, te debitovali na VN Velike Britanije u julu. Radili smo naporno i bolid RS01, prvi sa turbo-motorom se pojavio na stazi. Nažalost, morao sam da odustanem upravo zbog kvara turbo-punjača!

TopSpeed: To Vas nije obeshrabrilo?
Jabouille: Svi smo mi znali da će to biti dugačak put. Tehnologija u to vreme nije bila ni blizu ovoj današnjoj i bez obzira na odlične uslove za rad, postojala su izvesna ograničenja. No, to nas nije obeshrabrilo. Proveli smo sate i sate, dane i dane, razvijajući ideju turbo-punjača, ali i kompletnog bolida. To nije bilo lako i znali smo da će trebati dosta vremena da dođemo do rezultata... Međutim, verovali smo da možemo!

TopSpeed: Koji su bili najveći problemi sa kojima ste se susretali?
Jabouille: Najslabija karika su, možda, bili materijali sa kojima smo radili. Potom, sam proces projektovanja i izrade... Ništa od toga nije bilo kao danas. Prvo ste morali da osmislite deo, pa i to kako ćete ga napraviti i ugraditi, a onda testirate. Nije bilo računara da vam u tome pomognu. A onda, koristili smo V6 motor od 1,5 litara radne zapremine, što je, barem po meni, bilo premalo, jer konkurencija je, prema pravilima, imala trolitarske atmosferske. „Turbo-rupa“ je bila ogromna i nismo imali šanse na uskim stazama sa mnogo krivina. Nama su bili potrebni dugi pravci, da turbo-punjač dođe do izražaja. Zato sam stalno sugerisao da pređemo na dvolitarske motore, ali u osnovi ta ideja turbo-punjača bila je veoma dobra.

TopSpeed: Zašto?
Jabouille: Znate i sami kako radi turbo-punjač... Potrebno je samo da usisna grana, kroz koju u motor dolaze vazduh i gorivo, bude uz izduvnu, kroz koju prolaze izduvni gasovi. Tu postavljate turbinu sa lopaticama i osovinom koja pokreće drugu turbinu na kompresoru koja ubacuje vazduh u usisnu granu. Praktično, koristite izduvne gasove kako bi pospešili ubrizgavanje, jer sabijate vazduh i gorivo, tj. pod pritiskom ga ubacujete u motor. Što je veća količina ubačena u cilindre, veća je i snaga.

TopSpeed: A potrošnja goriva?
Jabouille: Da, i ona je veća... Mada smo mi to sve uračunali i bolid je imao rezervoar za gorivo zapremine 180 litara. I taj RS01 je zapravo bio neka vrsta eksperimentalnog bolida na kojem smo mnogo toga isprobavali. Znali smo da treba još vremena da razvijemo ne samo motor, već i samu šasiju. Zato smo predano radili i nismo se obazirali na komentare.

TopSpeed: Konkurencija je bila baš surova u njima, zar ne?
Jabouille: Mislite na ono - „žuti čajnik“? Ma, to su samo Englezi... Oni nisu mogli da prihvate da neko iskorači izvan klišea i ideja koje su slepo sledili. I zapravo su se plašili da ćemo u tome uspeti. U tome je prednjačio Ken Tirel, koji se uvek glasno smejao kada bi prolazio pored naše garaže. To me je uvek malo čudilo, jer upravo je njegova ekipa imala ta neka radikalno nova rešenja. Pa, setite se samo projekta P34 i onog bolida sa šest točkova!? Mi se tome nismo smejali, već smo pažljivo analizirali i videli da nama to ne odgovara. Zapravo sam ubeđen da su isto radili i oni, samo što u tom trenutku nisu imali odgovor na turbo-tehnologiju. A to što smo imali problema sa pouzdanošću nije nas previše brinulo, mada nije bilo dobro za imidž Renoa.

TopSpeed: A onda je došao 1. jul 1979. i VN Francuske...
Jabouille: Slatka osveta! Neko bi rekao to, a ja smatram da je ta pobeda u Dižonu zapravo bila samo nagrada za našu upornost. Sredinom te sezone prešli smo na novi bolid RS10 sa novom šasijom, ali i novim motorom koji je imao dva turbo-punjača. Ukupna masa tog V6 agregata bila je oko 180 kg, a snaga oko 500 KS i dostizao je na 12.000 obrtaja u minutu. Do kraja sezone bilo je još dobrih rezultata, ali i onih manje dobrih. No, tim trijumfom napravljena je prekretnica u automobilskom sportu.

TopSpeed: Kako ste se osećali uoči starta?
Jabouille: Mogu da kažem da sam bio nekako neverovatno smiren i opušten. Ni u ekipi nije bilo nervoze, jer u kvalifikacijama izborili smo mesta u prvom startnom redu. Ja sam imao pol-poziciju, a do mene je bio moj timski kolega Rene Arnu. Iza je bio Žil Vilnev iz ekipe Ferari, naš najveći rival. Inženjeri su mi rekli da će nas on verovatno prestići na startu i da zbog toga ne brinemo, jer staza u Dižonu ima veoma dug start-cilj pravac gde neće biti problema sa „turbo-rupom“, odnosno gde će snaga naših motora doći do izražaja... I još su mi napomenuli da ne forsiram i da se ne upuštam rano u borbu sa njim, jer treba sačuvati gume, pogotovo u situaciji kada imam pun rezervoar goriva, nego da sačekam.

TopSpeed: Kojeg trenutka se najbolje sećate iz te trke?
Jabouille: Sećam se starta i kako Žil sa lakoćom prolazi pored nas... Ja sam ga u početku veoma teško pratio, ali sam poslušao savete inženjera. Verovao sam da ću kasnije moći da ga stignem i prestignem. I tako je i bilo. On je bio izuzetan vozač, ali nije mnogo mario za taktiku i tehničke detalje. Vozio je više srcem, a manje glavom, tako da sam kasnije, kada je potrošio gume, uspeo da ga preteknem i pobedim. A tog trenutka kada sam prošao ciljem osetio sam neverovatno olakšanje, verovatno kao i svi u ekipi!

TopSpeed: Ta GP trka donela je i epski duel Vilnev-Arnu, pa šta mislite o tome?
Jabouille: Žao mi je što nam je izmakla dvostruka pobeda... A žao mi je što to nisam mogao uživo da gledam, jer to su neke od najslavnijih scena iz istorije F1, koje se do danas nisu ponovile, a iskreno sumnjam i da hoće. Žil i Rene se nisu štedeli i borili su se upravo onako kako treba, ali u granicama fer i korektnog. Na kraju, Kanađanin je bio drugi, a moj sunarodnik treći. Mada, iskreno, donekle sam i srećan što sam to propustio, budući da sam imao prednost od 15 sekundi... Ta pobeda na VN Francuske 1979. je meni, a pogotovo Renou značila mnogo.

TopSpeed: A ona naredne sezone na VN Austrije?
Jabouille: Naravno da je i ona imala svoj značaj, baš kao i pol-pozicije i svi dobri rezultati koje smo kasnije zabeležili. Ne zaboravite da smo i dalje imali problem sa pouzdanošću i da smo morali još mnogo toga da dokazujemo. Ipak, staza u Austriji nam je posebno odgovarala, jer se nalazi na velikoj nadmorskoj visini, a i veoma je brza. I tu su turbo-motori bili u značajnoj prednosti. Sve to je dodatno potvrdilo da se nalazimo na dobrom putu!

I zaista, Reno je bio na dobrom putu... Doduše Žan-Pier Žabui je iste te 1980. nekoliko trka kasnije, na VN Kanade, doživeo težak udes zbog loma ogibljenja u kojem je polomio nogu. U F1, ali u ekipu Ližje, vratio se naredne godine. Dva puta je pokušao da se kvalifikuje za trku, no povreda je bila previše ozbiljna da bi nastavio karijeru vozača F1, tako da se Francuz posvetio trkama sportskih automobila u kojima je nastupao za Reno-Alpinu, Zauber i Pežo, sve do 1993. kada je i zvanično okončao vozačku karijeru.

Početkom ‘80-ih, Reno se uveliko trudio da turbo tehnologiju ubaci u druge discipline automobilskog sporta, zapravo, svuda gde je to bilo moguće. Pogotovo u reli takmičenja. Oformljen je Reno Turbo Elf kup Evrope, kao do tada prvo i najveće kup nadmetanje jedne marke automobila sa turbo-punjačima.

Korišćeni su automobili Renault 5 Turbo, veoma malo prepravki, kako bi takmičenja bilo što masovnija. Paralelno sa tom „malom bombom“ francuski proizvođač je napravo još jednu, samo mnogo veće snage... Napravljena je verzija čuvene Grupe B ovog automobila sa kojom je Žan Ranjoti 1981. pobedio na Reliju Monte Karlo. Naredne godine, francuski vozač, inače rođen 29. avgusta 1945. u mestu Perme Le Fontans u Provansi, zabeležio je i drugu WRC pobedu na Reliju oko Korzike. Potom je došla Maxi verzija spomenutog automobila sa kojom je, nekadašnji kaskader, 1985. zabeležio novi trijumf na Korzici.

Imao sam tu čast da ovog simpatičnog Francuza, vedrog duha, prilično dobro upoznam i pre ovog događaja, tokom proteklih proslava Renoa u vreme GP vikenda u Monaku. Iako već u poodmaklim godinama, Žan Ranjoti je uvek spreman na šalu... I za razgovor!

TopSpeed: Da li je istina da se počeli da vozite očev automobil kada ste imali samo šest godina?
Ragnotti: Dobro bi bilo da kažem istinu, zar ne? E, pa onda je odgovor potvrdan. I još dok nisam mogao da dohvatim nožne komande sedeo sam ocu u krilu i „vozio“. Kasnije, kada sam sa 18 godina položio vozački ispit, postao sam vozač kamiona. I to ne samo da bih bio na točkovima, već i da bih zaradio za svoj prvi automobil.

TopSpeed: A on je bio?
Ragnotti: Kupio sam Renault 8 Gordini... Potpuno nov, iz fabrike, ali nije dugo bio u takvom stanju. Veoma brzo sam ga preradio u verziju za trke, jer je to bila limuzina sa motorom i pogonom pozadi, što je omogućavalo dobru zabavu.

TopSpeed: Kako pamtite svoj debi u automobilskom sportu?
Ragnotti: Uh... Moj debi? To je bilo davno, mislim u oktobru 1967. Tada sam imao 22 godine i vozio sam Istres reli. Sećam se verovatno zato što sam bio uspešan i osvojio treće mesto u generalnom plasmanu, a prvo u klasi. Naredne godine je došao Reno 8 Gordini kup i trijumf... I na kraju postao sam profesionalni vozač trka, a ne kamiona!

TopSpeed: Ipak, jedno vreme ste bili i kaskader, zar ne?
Ragnotti: Radio sam ja dosta toga u životu... Vozio sam i F3 i trke turističkih automobila i reli, pa bio na neki način i novinar, jer sam pisao za jednu publikaciju o automobilima, a bio sam i kaskader. Snimao sam dublove za neke scene vožnje u filmovima u kojima su glavne uloge igrali Alen Delon i Žan-Pol Belmondo. Čak me je 90-ih angažovao i Luk Beson za neke scene u filmovima „Taxi“. Ipak, ja najviše volim trke i ovim sam se bavio iz čiste radoznalosti...

TopSpeed: Da li ste ikada platili kaznu za saobraćajni prekršaj?
Ragnotti: Ne. Više puta me je policija zaustavljala... Malo bi razgovarali, onda bi me ili pitali čime se bavim ili bi me prepoznali. Na kraju bi se sve završilo sa opomenom i autogramom. Sada je to selfi. Mada, trebao sam da kažem da, inače, ne pravim saobraćajne prekršaje, zar ne?! Da, znam da sam negde pogrešio!

TopSpeed: Koliko dugo radite za Reno?
Ragnotti: Od 1977. godine... Samo, sada više ne. Sada sam u penziji... Ako se to tako može reči.

TopSpeed: Pored relija, gde ste ostvarili najveće uspehe, u kojim takmičenjima ste još nastupali?
Ragnotti: Kao zvanični vozač Renoa takmičio sam se u reli-krosu, trkama izdržljivosti i naravno 24 časa Le Mana, trkama turističkih automobila... Međutim, nekako, reli mi je najdraži.

TopSpeed: Možete navesti razlog?
Ragnotti: Tu je kontakt sa publikom nekako najprisniji. Pogotovo u ona vremena kada sam se ja takmičio. Tada su reliji trajali mnogo duže nego danas. Mi bi obilazili deonice gde se voze specijalni ispiti po nekoliko puta. Zastajali bi, pričali sa lokalnim stanovništvom i družili se. Sve to bi trajalo danima i na kraju smo poznavali skoro svako selo, kuću i porodice koje tamo žive. Danas se sve to odvija onako baš na brzinu!

TopSpeed: A promenio se i stil vožnje...
Ragnotti: O, daa! Danas se reli vozi kao trke na kružnim stazama. Vozači veoma malo proklizavaju i to uglavnom kada naprave neku grešku. Sve se svodi na preciznost i pronalaženje idealnih podešavanja. Srećom da je reli takva disciplina u kojoj je to nemoguće, jer dešava se, recimo, da tokom jednog specijalnog ispita imate suv asfalt, pa mokar, onda sneg i led. I to dok se penjete, pa potom na spuštanju sve obrnuto. E, tu morate da pravite kompromise i tu su vozačke sposobnosti na pravom testu.

TopSpeed: Kako komentarišete današnje WRC automobile?
Ragnotti: Smatram da ima previše elektronike, a i mnogo zavise od aerodinamike. Lepo je videti sve te spojlere, ali meni to više priliči trkama turističkih automobila i zatvorenim stazama.

TopSpeed: Kako ste Vi reagovali kada je Reno počeo da uvodi turbo-punjače u automobilski sport?
Ragnotti: Nije me mnogo začudilo, jer sam bio prilično već umešan u sve to. U teoriji je sve to dobro izgledalo, ali u praksi smo imali dosta poteškoća. Međutim, ja volim izazove i sve to sam upravo tako i doživeo... Kao jedan veliki izazov! Na kraju, uspeli smo. Ponosan sam na sve što smo postigli ne samo u automobilskom sportu, već i na to da se ova tehnologija turbo-punjača prenela i u serijske automobile Renoa, pa i one drugih proizvođača. Međutim, Reno će zauvek ostati upamćen kao pionir trubo-ere!

sa Circuits Automobiles LFG, Zoran Živkov/TopSpeed