VOŽNJA NAOPAČKE: Šta to Brabham BT62 čini toliko posebnim? (VIDEO)

Prvi supersportski automobil iz Brabham Automotive manufakture pravi je tehnološki dragulj, ne toliko kada je reč o pogonskoj jedinici, koliko je revolucionarna aerodinamika ovog modela...

Ime Brabham svakako nije nepoznanica u svetu automobilizma. Poznato australijsko prezime trostrukog šampiona sveta Formule 1, Jack Brabhama, postalo je ujedno i naziv F1 tima koji je on osnovao još 1960. godine, a najveću popularnost Brabham je imao tokom ’80-ih, kada je pod “dirigentskom palicom” Bernie Ecclestonea, Nelson Piquet osvojio dve šampionske titule.

Nažalost, loši poslovni potezi i kriza koja je zahvatila male timove Formule 1, doveli su do kolapsa ekipe 1992. godine, nakon čega se ime Brabham najčešće moglo čuti na Endurance trkama, budući da je najmlađi sin Jack Brabhama, David, bio više nego uspešan trkač, sa tri pobede u klasama na Le Manu, uključujući i trijumf sa Peugeotom 908 HDi 2009. godine.

Četvrt veka nakon “nestanka” Brabham F1 tima, David je osnovao Brabham Automotive, malu australijsku kompaniju, a ubrzo zatim, iz proizvodnih hala izašao je i prvi supersportski model ove manufakture – Brabham BT62, prvenstveno namenjen samo nastupima na trkačkoj stazi, iako kompanija nudi i konverziju u tzv. road-legal varijantu, homologovanu za redovan saobraćaj.

Iako se, na prvi pogled, BT62 ne razlikuje drastično od brojnih supersportskih konkurenata koji su se u poslednjih par godina pojavili na tržištu, te da ima manje-više “običnu” pogonsku jedinicu – 5,4-litarski atmosferski V8 motor od 710 KS, “uparen” sa 6-stepenim Holingerovim sekvencijalnim menjačem, ipak postoji “nešto” što ovaj automobil čini posebnim, a rezultat je dugotrajnog procesa razvoja u aerodinamičkom tunelu i specijalnim CFD (Computational Fluid Dynamics) simulacijama.

Možda već pogađate, u pitanju je aerodinamika ovog automobila, odnosno kompletan paket koji je zaslužan da Brabham BT62 postigne gotovo idealan kompromis između malog aerodinamičkog otpora, zaslužnog za velike brzine, kao i dovoljno velikog prianjanja (tzv. downforce) koji će pružiti dobru voznu dinamiku pri promenama pravca, a naročito u krivinama.

Pri tome, ne sme se zaboraviti ni da supersportski automobili, zbog svojih snažnih pogonskih jedinica, zahtevaju i adekvatno hlađenje određenih kompomenti, što iziskuje veći broj usisnika za vazduh, koji istovremeno negativno utiču na otpor vazduha. Drugim rečima, to je jedna velika “igranka” gde je neophodno pogoditi baš onu “zlatnu žicu” kako bi automobil izvukao svoj maksimum.

Ceo proces “probijanja kroz vazduha” počinje od prednjeg splitera, koji je zadužen da “nos” automobila drži “prikovan” za podlogu i time pruži dovoljno pritiska na prednjim točkovima prilikom promene pravca, kako bi vozilo bilo što upravljivije i agilnije. Jedan deo “rascepljenog” vazduha od splitera nastavlja iznad, preko “haube”, kroz usisnike i usmerava se kroz bokove automobila dok se drugi deo usmerava na tzv. granične ploče splitera, koje generišu vrtloženje niskog pritiska i usmeravaju vazduh u putanju oko vozila, umesto da se “podvlači” ispod poda.

Sam pod je, po ugledu na trkačke automobile, u potpunosti ravan i kao takav, idealan za kreiranje i održavanje polja niskog pritiska, te u kombinaciji sa gornjim delom automobila i aerodinamičkim elementima, funkcioniše kao obrnuto avionsko krilo, omogućavajući da se pri većim brzinama, Brabham BT62 bukvalno “lepi” za podlogu, umesto da se vazduh ispod “nagomilava” i odiže ga od asfalta.

Naravno, jedan od ključnih faktora u postizanju velikog koeficijenta prianjanja jeste i veliko zadnje “krilo”, koje po uzoru na čistokrvne trkačke automobile, generiše veliki pritisak na podlogu, pre svega na zadnjoj osovini, čime se postiže vrhunska trakcija, a samim tim i idealan prenos snage sa pogonskih točkova na asfaltnu podlogu.

U brojkama gledano, zadnje krilo pruža čak 5:1 odnos kada je reč o otporu vazduha i pritisku na podlogu, odnosno, bolje rečeno, za svaki Njutn sile otpora vazduha, generiše čak 5 N silu pritiska na podlogu ili popularno downforce. Otuda ne treba da čudi što BT62 ostvaruje bočnu silu od preko 3,5 G prilikom prolaska kroz krivine, bez nekontrolisanog proklizavanja, što je gotovo na nivou Formula bolida.

Kada Brabham BT62 uporedimo sa etabliranim konkurentima, kao što su McLaren P1, McLaren Senna, pa čak i njihove GTR verzije, ili Ferrari FXX K i FXX K Evo, dolazimo do zapanjujućih rezultata da, recimo, pri brzini od 300 km/h, Ferrari FXX K ostvaruje ukupan pritisak na podlogu od svega 540 kilograma, McLaren P1 600 kg, P1 GTR 660 kilograma, McLaren Senna 800 kg, FXX K Evo 830 kilograma, a Senna GTR 1000 kilograma, odnosno čitavu tonu, što je opet daleko manje od BT62, koji ostvaruje gotovo neverovatnih 1600 kilograma “downforce”, odnosno za 60% više nego li McLaren Senna u ultimativnoj GTR verziji!

Otuda ne treba da čudi ni podatak da se pri brzini od 300 km/h, prednji deo Brabhama BT62, usled velikog aerodinamičkog pritiska, “spušta”za 8 milimetara bliže asfaltu, dok je “zadnjica” za čak 18 mm bliža tlu. Prevedeno u laičke termine, aerodinamika na BT62 bi, teoretski, omogućila ovom automobilu da već pri brzini od 265 km/h, vozi naopačke, odnosno da bi sila pritiska na podlogu bila veća nego što je ukupna masa vozila, koja iznosi 972 kilograma!

Znate već za onu “reklamu” Mercedesa gde Michael Scumacher vozi SLS AMG, ulazi u tunel i pri određenoj brzini, kreće da se penje po zidu, da bi na kraju završio i na “plafonu” tunela, budući da mu je dovoljna brzina i pritisak na podlogu omogućio da automobil ostane “zalepljen” za podlogu. E, pa ovako nešto je sa Brabhamom BT62 zaista moguće izvesti... Pitanje je samo da li će i kada neko to i probati da učini!

Mercedes AMG -- Watch what happens when the SLS AMG Coupé enters a tunnel.Join the conversation: www.facebook.com/MercedesAMGLearn more: www.mercedes-amg.com

Đorđe Pavićević/TopSpeed