TRKA ZA EURO NORMAMA: Kako rade sistemi za prečišćavanje izduvnih gasova

Zaštita životne sredine već duže vreme je jedan od glavnih zadatak konstruktora automobila. Ovaj put, pričamo o tome na koji se način smanjuje štetnost izduvnih gasova i od kada je ona ograničena propisima, kao i kako se testira koliko automobil zagađuje vazduh

Nekada je bilo važno samo da automobil ide, a podrazumevalo se da dimi. Tek stotinjak godina posle nastanka automobila, u Evropi je počelo ozbiljno da se vodi računa o izduvnim gasovima.

Od 1992. godine uvedene su Euro norme, koje ograničavaju količinu otrovnih materija koje završavaju u atmosferi. U SAD su ovim problemom počeli da se bave nešto ranije, pa su u Kaliforniji prva ograničenja izduvne emisije uvedena još 1966. godine.

U Evropi, za tridesetak godina se stiglo od Euro 1 do Euro 6 norme. Kako su granice za dozvoljenu količinu štetnih materija spuštane, tako je primenjivana i savremenija tehnika da bi se one ispunile. Da bi se obezbedilo dobro sagorevanje koje stvara minimum štetnih materija, neophodno je precizno doziranje goriva.

Uporedo sa razvojem motora, napredovao je i kvalitet goriva, jer i od njega zavisi koliko se vazduh zagađuje. Recimo, sumpor je jedan od nepoželjnih sastojaka izduvnih gasova, ali u Euro normama za njega nema ograničenja, jer motor na njega nema uticaja, već gorivo.

Goriva za motore su smesa ugljovodonika, što znači da se sastoje od ugljenika i vodonika, tako da se njihovim sagorevanjem neminovno stvaraju ugljen-dioksid i voda. Voda (para) nije štetna, a ni ugljen-dioksid nije otrovan, prirodno ga ima u vazduhu, ali izaziva efekat staklene bašte. Otrovne komponente izduvnih gasova nastaju zato što sagorevanje nije idealno i njihov udeo se ograničava Euro normama.

Koji su sve sastojci izduvne emisije štetni, koji su naročito limitirani Euro normama, koliko kvalitet goriva utiče na emisiju izduvnih gasova i kako se zapravo testiraju izduvni gasovi kod automobila, možete detaljnije pročitati u aktuelnom broju TopSpeed magazina.

TopSpeed Team